Zeleni Akaid je godinama bio moj san. Trebalo je da dođem u Niš i da se zaljubim u svu njegovu lepotu, da bih svoj davnašnji san pretočila u nešto opipljivo i lepo.

U mojoj poridici su sve žene nosile svilu. Imale smo sijaset marama, haljina, bluza, čak i suknji od ovog predivnog materijala. Ali, nikada nisam mogla ni da naslutim da ću se jednom i ja baviti slikanjem po ovom jedinstvenom proizvodu sićušnih bubica koje žive na dudu.

 

Auto-stop kao moj životni izbor

Oduvek sam volela da stopiram. To nije imalo nikakve veze sa novcem. Naprotiv, više sam para potrošila po kafanama uz put nego što bih dala za autobusku kartu. Stvar je u izazovu, tom neverovatnom osećaju slobode, potrebi da verujem nekom nepoznatom i da on veruje meni. Mnoga su lepa poznanstva proistekla iz mog upornog stopiranja i niz neispisanih priča koje je samo život umeo da sklopi i izrežira duž tih pređenih kilometara.

Čudo je počelo da se stvara u Sremskim Karlovcima, nakon što sam ustopirala automobil vukovarskih tablica. U kolima žena i nasmejano detence. Stala je nepoznatoj devojci na sred puta i već nakon par minuta otkrila da joj ta odluka uopšte nije bila loša. Što se mene tiče, taj put za Beograd je bio preloman i, kako će vreme pokazati, odrediće smer ostatka mog života.

 

 

Vanvremenska priča o umetnosti

Ne znam kako, ali smo u priči došli i do slikanja i umetnosti uopšte. Reče mi da je počela da uči kako da slika na svili kod jedne Mađarice u Novom Sadu. Toliko su joj ti časovi važni da jednom nedeljno prelazi granicu i uživa u stvaranju. Nije umela da mi da tačnu adresu, samo smernice.

„Ona ima radnju slikarskog materijala na kraju Zmaj Jovine, malo pre Vladičanskog dvora. U pasažu je, pitaj nekoga, sigurno će uspeti da te uputi“, bilo je jedino što je umela da mi kaže.

Iz meni nepoznatog razloga, to nije bila još jedna od onih informacija koju primim i brzinski zaboravim. Bilo mi je dosadno, tek sam završila školicu računara i osnovni kurs ikonopisa i nisam imala čime da se bavim nakon što u 14.00 završim posao u Pasterovom Zavodu.

 

Mađarica je kriva za sve

Vrtela sam se oko Dvora u krug, nikako ne uspevajući da potrefim pravi pasaž. Na mene bi baš ličilo da se iznerviram i dignem ruke, ali sam se tog dana zainatila. Kao da sam naslutila da rešavam svoju sudbinu koja me je čekala negde daleko dole na jugu.

Bila je sitna, nasmejana i razdragana. Sama je odgajala troje dece iz, tada već završenog, braka sa Srbinom koji ju je naučio da govori jezik. Od nje sam saznala da postoje čitava sela po Vojvodini u kojima ljudi ne znaju ni reč srpskog. No, ona je bila drugačija. Smatrala je da takav stav zatupljuje i ograničava ljude, došla je u Novi Sad, na užas porodice se udala za Srbina i svoju decu odgajala tako da paralelno nauče oba jezika, stvarajući im osnov za budućnost kakvu sami odaberu.

Da, bila je moja profesorka, ali je bila i prijateljica, majka, pedagog, potpora. Nije mi dozvolila prečice, već me je prisilila da počnem od oslikavanja staklenih flaša i keramičkih tanjira. A onda, kada sam se ponadala da smo konačno došli do svile, svečano mi je uručila platno.

 

Izazovi ulja na platnu

Punih šest meseci sam se patila sa jedinim uljem na platnu koje sam završila u životu. Tog dana, kada sam završenu sliku konačno ponela kući, zaustavila me je žena na ulici. Profesorka na Akademiji likovnih umetnosti. Dala mi je vizit kartu i pozvala me da joj se javim, fascinirana mojim „sirovim talentom“.

„Danas neko može biti priznat slikar samo ako završi Akademiju, ali, znate, ni jedan veliki majstor u istoriji nije završio Akademiju. Molim Vas, javite mi se“, rekla je, silno mi polaskavši.

Ali, na sledećem času mi je moja Mađarica, kao da je naslutila da mi preti pogrešno skretanje, uvalila svilu u ruke. Morala sam prvo da je opšijem, da je prikačim na ram i da naučim da izvučem konture. Kada sam stigla do četkice, nikakva Akademija ovoga sveta nije više imala šanse.

 

Omaž dedi i nani bez kojih bi moj život bio pusta farsa

Moram vam reći da je slikanje na svili jako skup „sport“ i zahtevan u svakom mogućem smislu. Deda i nana su uskočili, kao i uvek, i kupili mi prvih petnaest marama. Nisam želela da finansiraju i boje, pa sam ih kupovala jednu po jednu od svake nove plate. Četkica je bila izazov jer je koštala čitavo bogatstvo, ali ni jedna veštačka nije bila opcija.

Ceo fazon slikanja na svili je u kontroli i načinu razlivanja boje. Ništa manje od konjske, eventualno svinjske dlake ne dolazi u obzir ako želite da napravite magiju. Neka Vas ne lažu, probala sam. Istina je da bez talenta cela priča nema smisla, ali Moneovi pejzaži ni približno ne bi bili onako čarobni da je koristio plastiku, budite sigurni u to. Počela sam sa Marabu bojom za svilu i ništa tu nisam menjala do dana današnjeg. Imala sam par izleta na preporuku drugih, ali se pokazalo da Nemci ni ovog puta nemaju premca.

 

Svila kao stil života

Samo sam sa svilom eksperimentisala. Počela sam sa klasičnom za slikanje, ali danas slikam na svakoj koju dohvatim. Naime, kod nas je kineska svila za slikanje jedina opcija. Uz to je tanja od one koju isporučuju arapskom svetu. Privilegiju da slikam na nekoliko tih pravih, superkvalitetnih, sam imala zahvaljujući niškoj novinarki Sandri Stanković koja mi je poklonila svilu iz Iraka. Hvala lepo Sandrino, bilo mi je neviđeno zadovoljstvo.

Turska svila je danas bez premca pa se moj životni san da posetim Istanbul pretvorio u otkrovenje. Tamo sam prvi put držala u rukama sirovu svilu koju su napravile bubice, a o kojoj u Srbiji možemo samo da sanjamo. U radnji cirka površine 3000m2 sam otkrila da na svetu postoji na stotine tipova svile i da se ne može slikati na svakoj. Ali, na većini može. Kada sam uzorke donela kući, shvatila sam zašto ovde niko ne eksperimentiše. Prava, kvalitetna svila zahteva fantastičnu četkicu i nezamislivu količinu boje. Ne možete razmazati malo razvodnjene bojice četkicom za likovno i dobiti bilo šta smisleno.

U Sarajevu sam se zaljubila u „akvarel“ i stil slikanja „mermera“. Ono što mi je bio najteži deo na časovima i što nikako nisam uspevala da izvedem godinama, razbistrilo se pod uticajem Arapkinje koja u par poteza pravi fantaziju na ovom savršenom materijalu.

U Srbiji je italijanska svila još uvek pojam za kvalitet, ali je činjenica da Italijani ne proizvode pravu svilu. Oni je samo tako majstorski ukombinuju sa drugim materijalima da je rezultat koji dobiju fenomenalan. One su i najlakše za rad. Po njima boja lagano klizi i nema većih problema da dobijete ono što ste zamislili kada slikate u klasičnom Batik stilu.

Sve u svemu, kod nas (govorim o onima koji slikaju) je Batik tehnika svakako najpopularnija. Mene lično on jako podseća na bojanku, sem ako maramu ne oslikaju Ruskinje koje su apsolutni virtuozi kada je Batik u pitanju. U Srbiji se ceo proces svodi na „iskopiram olovkom crtež sa šeme, iscrtam linije kontur pastom i, nakon što se pasta osuši, popunim polja“. Realno, to je jedina tehnika koju možete da deformišete toliko da se njome bavite iako ne znate ništa o svili i ako nemate talenta, a da rezultat ne liči na mrlju. Činjenica je da na desetak prodatih „Arabic style“ marama, prodam tek po jednu izrađenu u Batik tehnici. Nekada ni toliko.

 

Zeleni Akaid

 

Nažalost, posao kreativaca kod nas je malo cenjen. Ljudima najteže pada kada treba da plate nečiji rad i trud. Kada se kupuje gotov proizvod, ljudi često plaćaju basnaslovne svote novca bez pogovora. Pogađanje oko cene rada i pitanja šta to košta, gruba procena drugih koliko to zapravo košta.  Znam ljude kojima često dođe da rade dzabe ili da ne rade uopšte. Tome dosta doprinose i samoprozvani umetnici, velemajstori raznih tehnika. Sreća da je slikanje na svili “skup” sport, pa se niko ne usuđuje da glumi umetnuka.

Žao mi je, ali svila ipak traži majstora. Što bi rekao Đole Balašević „Ili jesi ili nisi“. I u tome je cela filosofija.

 

Komentari

  1. Vesna Balog

    Od jesenas sam počela da slikam na svili, muslinu i žoržet svili. Mislim da lepo napredujem, ali bih volela da još po nešto o tome naučim. Šta mi savetujete? Kako i gde mogu prodavati svoje ešarpe? Dopao mi se članak i volela bih da Vas pratim. Lep pozdrav!

Napišite komentar