Sanjala sam davno jedan san, u njemu se pojavilo mnogo žena i svaka je plesala svoj ples. Nosile su bajkovite, duge balske haljine pastelnih boja, ukrašene bogatim karnerima i velikim mašnama. Svaka je imala jedinstven šešir koji se savršeno slagao sa haljinom, ogroman poput oreola, i lepezu od najfinije čipke. Šetale su istom ulicom, graciozno i dostojanstveno, a svaka je imala svoj put i razlog. Konji i kočije vozili su ih na balove, gde su ih čekali kavaljeri i gde svirac titra žice violine koja poziva na ples.

Tog decembra, zima je bila hladnija nego inače. Delom jer je odista bilo hladno, a delom jer sam predosećala zimu u Moskvi. Ruska zima i bajkovit grad… posebni do te mere da nikad neću zaboraviti ni jedno, ni drugo.

Znala sam sve o srpsko-ruskom prijateljstvu i mnogo o Rusiji. Ali ta Moskva… sa njom je mnogo toga bilo nejasno. Da li je snažna ili nežna? Goropadna ili pitoma? I kako se dođavola bajkoviti Hram Vasilija Blaženog slaže uz tvorca realnosti Kremlj?

Ispoštovala sam sve svoje putničko-turističke rituale: nakon sletanja ii izlaska sa aerodroma,

duboko sam udahnula vazduh zemlje domaćina. Taj prvi udah je moj prvi utisak, a ispostavilo se hiljadu puta, i najsnažniji. Vazduh me je snažno ogrebao, zima je zaista bila žestoka, jedva sam došla do daha. Tako i bi, Moskva me je zaista ostavila bez daha.

Žurila sam ka podzemnom metrou, uronjena u misli o osećajima koje će izazvati “beskrajni plavi krug i u njemu zvezda”. Nesaglediv Crveni trg i na njemu ja.

Hram Vasilija Blaženog, izgrađen u stilu “tamo su kuće od čokolade, prozori su od marmelade”, neodoljivo podseća na svadbenu tortu u obliku dvorca sa mnogo krovova od šlaga, na kojima raste slatko voće. Mogla sam da zamislim kuvare kako istiskavaju šlag iz šprica, a onda pritisnu malo da naprave puslicu od šlaga. Rekla bih da ima ukus i slatkoću šećerne vune sa uličnih vašara. Čak je i šarena poput svetala na vašarskim ringišpilima.

Bilo je mnogo dece na Trgu, svi su pevali “tatatatira” i skakutali u ritmu Branka Kockice. Otkud Branko Kockica ovde? Da li je on prvi shvatio da “u svetu postoji jedno carstvo” i poveo decu da nauče kako “caruje drugarstvo”? Deca su skakutala ka Kremlju, velelepnoj zgradi u kojoj je Putin donosio političke odluke od izuzetnog svetskog značaja.

Zamislila sam ga, ozbiljnog i usredsređenog na rešavanje političke krize negde u svetu, kako izdaje naređenja dok holom odjekuje dečija graja i “tatatatira”… Nasmešio se, jer deca su ukras sveta. Zato Hram nepogrešivo paše uz Kremlj. Bajke ne postoje. One se stvaraju. Za decu, za njihovu budućnost.

Skakutala sam i ja Crvenim trgom uz “tatatatira”. Nije me se ticalo iščuđivanje prolaznika, nevide oni što vidim ja. Stala sam na ulazu u Kremlj i imala tremu. Istovremeno sam se osećalausplahireno i bezbedno. Usplahireno jer se nalazim na mestu koje čuva i kreira istoriju jedne zemlje, bezbedno jer je to mesto čuvalo blago i dragocenosti tolike vrednosti da nijedan Rus ne bi bio gladan nekoliko godina, čak i ukoliko Rusija bankrotira.

“Dobar dan. Pošto haljina Katarine Velike?

– 100 tona žita.

– A kočije Petra Velikog?

– Žito za sve građane Sankt Peterburga, za dve zime”.

Mislim da će kupiti kočije. Možda nema toliko žita, možda ipak haljinu. Iz tog prebiranja i nagađanja šta će se najpre prodati, prenuo me je zvuk violine. Stigla sam na stanicu metroa. Pričali su na ruskom jeziku, a sve sam ih razumela. Inače, u Rusiji svi govore ruski jezik i vrlo malo pričaju i razumeju engleski jezik. Ili im se ne dopada. Svakako ćete se snaći, ne treba znanje koje ima sudski tumač za engleski jezik, niti ćete nači sagovornika u tom rangu.

 

Putovanje metroom je putovanje kroz Moskvu i putovanje kroz vreme

Stanica je vanvremensko, vanserijsko, vanpojmljivo remek-delo. Iako vozovi prolaze na svakih 90 sekundi, vreme kao da je stalo. U pozadini sam čula srpski jezik i shvatila da je grupa zapravo pošla u obilazak moskovskog metroa, jer je čak 44 stanica od ukupno 200, proglašeno kulturnom baštinom. Prava “Podzemna palata”. Ako su oči ogledalo duše, metro je ogledalo grada. Moskva je grad sa najdubljim i najdužim metroom na svetu. Najlepšim, najvrednijim, najefikasnijim, najčistijim… naj, naj, naj… Titan u shabby chic stilu.

 

Moskovski metro, kao i sama Rusija, ima bogatu istoriju. Prema legendi, a ja volim i verujem u legende, prstenasta linija koja povezuje sve ostale linije i koja je žila kucavica metroa, nastala je nakon što je Staljin spustio šolju kafe na sredini mape metroa. Šolja je ostavila trag u obliku kruga i to su arhitekte shvatile kao znak od genija i naređenje da se neizostavno krene sa projektovanjem kružne (braon) linije.

Druga legenda kaže da da je tih 12 stanica kružne linije predstavljalo 12 znakova horoskopa i da je osnova šeme metroa zapravo astrološka karta grofa Jakova Brjusa, kojom je Staljin bio fasciniran. Verujete li vi u horoskop?

 

Većina stanica je ukopano duboko ispod zemlje, a za vreme rata stanice metroa su služile kao skloništa i porodilišta. Preko 200 beba rođeno je u improvizovanim porodilištima moskovskih metro stanica. Možda otud ideja da se metro nadogradi i da broj stanica premaši sadašnjih 200?

Ipak, najteže je izabrati najlepšu. Taman izdvojim jednu, naiđe sledeća još raskošnija i zanimljivija. Najveći deo vremena provela sam u metrou i oduševljavala se iznova organizovanošću, efikasnošću, brzinom, cenom, arhitekturom, umetnošću, čistoćom…

Svaka stanica priča svoju priču

Zvuk violine dopire do mene, možda sa zvučnika, a možda je i violinista tu negde u gužvi. Voz prolazi pored stanica, a ja izađem na svakoj. Da je vidim izbliza, da je dodirnem, istražim…Vidim haljine, kao iz mog sna. Bajkovite, duge balske haljine koje padaju na pod u bogatim svilenim naborima. I šešire, nepogrešivo iskrojene za svaku. Tu su i konji sa kočijama, a čuje se i violina, prigušeno i zavodljivo. Doziva me, mami… moram da krenem. U akrostihu.

1. Majakovska je nezvanično najlepša stanica moskovskog metroa. Raskošan plafon koji krase 35 mozaika koja oslikavaju 24 sata provedena u sovjetskoj zemlji, a svod podupiru stubovi od crvenog mermera i čelika. Nosi naziv poznatog ruskog književnika Vladimira Majakovskog (Oblak u pantalonama) i na plafonu su i prikazani delovi njegovih knjiga. Tokom Drugog svetskog rata, u njoj je bila smeštena moskovska protivvazdušna odbrana. Koliko snažnu poruku zapravo nosi?

2. Oktjabrska je najtoplija stanica, po mom mišljenju. Beli mermerni zidovi okićeni bakljama neodoljivo podsećaju na palate iz vremena Troje, Rima… Baklje daju nestvarnu toplinu mermeru, za tren oka mogu da zamislim devojku sa bakljom u beloj haljini koja joj stalno spada sa ramena. Inspiracija za arhitekturu ove stanice ima uporište i u pobedi nad Napoleonom, pa se kao ukrasi mogu naći medaljoni vojnika sovjetske vojske. Najimpresivniji je minijaturni trijumfalni luk sa metalnom kapijom koja osvetljava okolne zidove plavom bojom simbolizujući miran i spokojan život. Mir i spokoj su zaista prvo što sam osetila kad sam kročila u centralnu dvoranu.

3. Spartak je jedna od novijih stanica i posvećena je fudbalskom klubu “Spartak” iz Moskve. Očaravajuće je sa koliko ljubavi i posvećenosti je osmišljena arhitektura same stanice. Preslikan je izgled fudbalskog stadiona! Ukoliko bi me neko odveo na ovu stanicu zatvorenih očiju, smela bih da se kladim da sam na stadionu. Čitavih 90 sekundi, dok ne naiđe voz. Sličnost je zadivljujuća!

4. Komsomolska je najraskošnija, rekla bih. Stanicom dominiraju žuti zidovi ukrašeni mermerom, granitom i šarenim staklom. Svod stanice sastoji se od mozaika posvećenih Staljinovom govoru nakon pobede nad Nemcima. Prelepi lusteri, takođe, doprinose impozantnom izgledu stanice i svaka sijalica na svakom lusteru i na svakoj stanici radi. Osmišljena je kao jedan od najprometnijih čvorova u gradu, ali i kao “Vrata” Moskve. Uglavnom se turisti sa njom susreću kada dolaze u Moskvu. Zaljube se, kao prvi put! Ja sam se zaljubila baš u nju.

5. Vorobjovi gori je prva stanica na svetu koja je izgrađena na mostu, a kao takva je i jedina u Moskvi. Sama lokacija čini je atraktivnom i nesvakidašnjom, a arhitektura upečatljivom.

6. Arbatska je jedna od najdubljih metro stanica u Moskvi, ali i najlepših. Barokni stil u kombinaciji sa dekorativnim simbolima iz Staljinove vladavine čine je imresivnom, osvetljenost fascinantnom. Odaje utisak zanosne, podzemne katedrale, a ne metro stanice.

 

Za kraj, bonus za sve koji veruju u sreću. Stanica Trg Revolucije prepoznatljiva je po bronzanim skulptutama vojnika, pasa, pisaca, sportista, a za neke od njih se veže vrlo zanimljiva priča. Naime, postoji verovanje da njuška psa graničara donosi sreću studentima pred ispit, i uopšte svima koji je dotaknu. Koliko je to verovanje ukorenjeno među Ruse i turiste, najbolje govori činjenica da su njuške pasa uglačane do sjaja! Dodirnula sam ih i ja, više puta. I srećna sam!

 

Sećate se mog sna s početka putopisa? Svaka žena je plesala svoj ples, a svaka stanica ima svoju priču. Snovi se ostvaruju onima koji u snove i veruju! I koji dodirnu njušku psa na stanici moskovskog metroa.

Putopis je inspirisan konkurskom koji je raspisao Klub putnika.

Leave a Reply

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

  Subscribe  
Notify of